Lične priče

Danas sam proslavila 50-ti rodjendan. Nije bilo velike zabave, buketa balona, cak ni torte sa svecicama ali je bio dan ispunjen radošću. Bila sam na ručku sa ćerkama u zemunskom restoranu na obali Dunava I uživale smo u ukusnim jelima i neobaveznim pričama. Odavno sam shvatila koliko sam imala sreće u životu i zahvalna sam za svaki dan koji provedem sa njima. Pre pet godina je počelo moje putovanje kroz bolest koje još uvek traje, a ja i dalje učim kako da živim sa strahom, a da nosim radost u srcu. 
Od tinejdžerskih godina želela sam da imam taman ten. Ja, riđokosa, svetle boje kože, sa pegicama na nosu i sa ne baš mnogo mladeža po telu želela sam da kad se vratim s mora moji prijatelji pohvale bronzanu boju moje kože. Sunčala sam se ne vodeći računa o tome koje je doba dana i koristila sam kreme sa manjim zaštitnim faktorom. Često se dešavalo da mi koža pocrveni na suncu, ponekad i previše pa sam imala i opekotine. Poučena bolom koji stvaraju opekotine od sunca, u solarijumu sam videla spas. Svake godine pre odlaska na more odlazila sam u solarijum da „pripremim“ kožu za vrelo morsko sunce, ali nikad nisam uspevala da dobijem tu predivnu bronzanu boju kože. Naravno, o rizicima koje to nosi sa sobom tada nisam ništa znala. Za melanom sam prvi put čula možda dve godine pre nego sam se razbolela, ali nisam o njemu razmišljala. 
Sve je počelo promenom na  jednom mladežu na stomaku. Ta mala tamna mrlja koju sam imala od rođenja se prvo zacrvenela, pa je zasvrbela. Nisam smatrala da je to razlog za posetu lekaru, imala sam previše obaveza za koje sam mislila da su važnije od čekanja na lekarski pregled. Tek kada je mladež počeo da krvari otišla sam u Kliniku za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju Kliničkog centra Srbije. Doktor mi je prilikom pregleda nagovestio da je možda reč o melanomu, ali da neće ništa da prejudicira i da ćemo da razgovaramo kada stignu rezultati analiza. Tada ništa nisam znala o melanomu. Mislila sam da će problem biti rešen time što mi je mladež skinut. To je bilo potpuno pogrešno verovanje. Tri nedelje posle uklanjanja mladeža dobila sam rezultat koji je potvrdio doktorove sumnje. Doktor me je na dalje lečenje uputio na Institut za onkologiju i radiologiju Srbije.
Tamo sam se upoznala sa drugim terminom – limfoscinitografija. To je procedura koja treba da pokaže kojim putem se vrši limfna drenaža i da li se melanom tim putem proširo u takozvane limfne čvorove čuvare. Ako je taj čvor patohistološki negativan, dakle bez metastaza, onda se smatra da su i drugi limfni čvorovi negativni, te da se bolest nije proširila.
U mom slučaju nije bilo metastaza. Radovala sam se, misleći da je bolest zaustavljena na vreme. Tri meseca sam bila potpuno mirna, živela sam kao svaki drugi zdrav čovek.
Međutim, u januaru naredne godine limfni čvorovi u pazuhu su počeli da mi otiču, zbog čega sam ponovo morala da idem na hiruršku intervenciju. Od 18 izvađenih limfnih čvorova, čak 11 je bilo sa metastazama. Taj trenutak mi je bio teži i od onog kada su mi saopštili da imam melanom. A onda sam doživela novi šok. Rečeno mi je da nema lekova za moje stanje. Otpuštena sam iz bolnice sa sugestijom lekara da dolazim na svakih tri meseca na ultrazvučni pregled abdomena i male karlice, kao i na rendgensko snimanje grudnog koša. U slučaju da se primete neke promene, opet bih morala na hiruršku intervenciju. To je bio jedini vid lečenja.
Nedugo potom, slučajno saznajem da na VMA počinje sprovodjenje kliničke studije o inovatinoj adjuvantnoj terapiji za melanom. Još jedan novi termin sa kojim se upoznajem. Radi se o terapiji koja bi se mogla smatrati preventivnom čiji je cilj da spreči dalji razvoj bolesti kod visokorizičnih pacijenata. Sreća u mojoj nesreći je da sam odgovarala zadatim uslovima studije koja traje 5 godina. Prve godine sam primala terapiju na svake tri nedelje kroz infuziju, a nakon toga se sprovode kontrole krvi i skener grudnog koša, abdomena i male karlice na svaka tri meseca. Upravo sam ušla u poslednju godinu sprovođenja studije i za sada nema znakova širenja bolesti.
 
Od otkrića melanoma i tokom lečenja sam prolazila kroz razne emotivne i psihičke faze. Rak je jedna od onih bolesti kada se suočavate sami sa sobom, životom i smrtnošću. On nije uticao samo na mene već i na moju porodicu. U početku nisam verovala da sam u problemu, ali suočavanje se matestazama i saznanje da nema lekova doveli su me do depresije. Na žalost, bolest nije bila moj jedini problem. Sa bivšim suprugom nisam uspevala da razgovaram  i bilo je mnogo nerazumevanja. To što sam sama odlazila kod lekara, na konzilijume, terapije dodatno mi je pogoršavalo stanje i dovelo je do toga da se osećam usamljeno, nevoljeno, odbačeno, zapostavljeno. U toku lečenja smo se razveli. Bio je to još jedan težak udarac za mene U jednom periodu imala sam i suicidne misli.
Moje prijateljice su bile uz mene ali ni one nisu mogle da mi pomognu da izađem iz tog teškog stanja u koje sam upala.  Potražila  sam pomoć psihoterapeuta u savetovalištu Instituta za onkologiju.
Psihoterapija je, pored dece i prijateljica bila najveća podrška. 
Jedan od načina borbe protiv bolesti je i znanje. Imala sam potrebu i želju da saznam što više o melanomu. Prilika za to mi se ukazala, kada sam upoznala Savu Pilipovića, predsednika Udruženja pacijenata obolelih od melanoma. Prvo što mi je UPOOM doneo je saznanje da nisam sama. Dobila sam mnogo korisnih informacija o mogućnostima i načinima lečenja. Želela sam da i ja pomognem drugim pacijentima koliko mogu i da se osetim korisno. Znam koliko je teško kad se suočavaš sa bolesti o kojoj ne znaš ništa ili znaš nedovoljno.
U mom životu se mnogo toga promenilo na bolje i možda će nekom zvučati besmisleno, ali meni je ovo petogodišnje putovanje kroz bolest pomoglo da naučim da volim sebe i svoj život i da ga živim kvalitetno i ispunjeno. Idem na posao, radim. Negujem odnose sa ljudima koji me okružuju. Imam mnogo više samopouzdanja, samouverenosti, ali i strpljenja i razumevanja za druge. U svemu tražim dobro. Naravno da imam probleme ali ih sada prihvatam kao sastavni deo života i tudim se da se ne sekiram.
Više vremena posvećujem prijateljicama. Više se družimo, šetamo, odlazimo u pozorište, posećujemo izložbe,  koncerte, pa i kafane. Okrenute smo lepšoj strani života a svaki problem se lakše reši uz kafu sa prijatejima, nego u samoći i zatvorenoj sobi.
Otkrila sam radost igre i član sam rekreativnog ansambla KUD-a “Koturović” koju čini sjajna ekipa pozitivnih, nasmejanih ljudi.
Ne plašim se sunca i idem na more s tom razlikom što sada ne želim da imam ni trag tamnog tena. Kada je index zračenja preko 3, koristim kreme za sunčanje sa vrlo visokim zaštitnim faktorom.
I dalje se plašim bolesti, strahovi su prisutni, dan kontrole posebno teško podnosim, ali ne dozvoljavam da mi strah ili bolest kontrolišu život.  
I uživam u životu.